Стара школа

ЈЕДАН ЈЕ СЛОБА НОВАКОВИЋ (1939–2007), ЛЕГЕНДА БЕОГРАДСКА
Заточеник уметничког доба
Радивоје Бојичић каже да се за Новаковића не зна је ли био „више Чубурац или партизановац, фудбалски судија или ликовни критичар, драмски писац или сатиричар, романсијер или приповедач, филмски редитељ или телевизијски сценариста...” Био је мајстор писања, зналац филма и театра, чаробњак меморије. Носио је на длану своје време и Београд тог времена, живео једнако у биоскопу и на стадиону, опседнут Шекспиром и лоптом. И тако даље. Ко је доста урадио смањује му се; ко је мало урадио, њему се додаје

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Приватна архива породице Новаковић

Мислио сам да га у Енциклопедији српског народа (2008) нећу наћи. Умро је управо кад је Енциклопедија довршавана – но биће то заслуга Миливоја Павловића, аутора одреднице у којој стоји да је Слободан Новаковић (Београд, 1939 – Београд, 2007) био драматург, редитељ, књижевник и критичар. „Дипломирао драматургију у Београду. Уредник филмске редакције, потом уметничко-забавног програма и гл. уредник ТВ Београд 1986–89. Објавио 12 књига, аутор 2 позоришне драме, више сценарија. Дела: Алиса у земљи прогресивних чуда, Краљеви и поданици, Три фртаља Београда. ТВ-филмови: Филип на коњу, Родослов, Царски градови. Награде: ’Златно перо’ за ликовну критику, ’Радоје Домановић’.” И то свакако није све. Ко је доста урадио, смањује му се; ко је мало урадио, њему се повећава.
Био је Београђанин – урбани, локал-патриотски, уметнички, свестрани. Светски! У Београду су били студији, позоришта, редакције, стадиони – на којима је деловао Слободан Новаковић. Сваки заточеник Београда гради свој Београд – од речи, слика, снова и успомена. Слободан Новаковић је једна успомена на Београд његовог уметничког доба.

ЈУНАК СВОЈЕ БИОГРАФИЈЕ

У Лексикону Ко је ко у Србији 1991, има још више података: да је био уредник културне рубрике и филмски критичар листа Младост, уредник Филмске редакције ТВ Београд и аутор још неких књига: Филм као метафора, Смеха цртачи (историјски развитак карикатуре у Србији), Телевизија, укидање метафоре, Време отварања, Лудости, Српски ђаво, Ликовна Аркадија, Алиса у Вавилону, Како браћа Маркс читају браћу Грим, Буриданов критичар. Већ у овим насловима виде се области образовања, акрибичности и интересовања Слобе Новаковића – био је полифони учесник и стваралац.
Био је аутор позоришних комада: Алиса у земљи прогресивних чуда, Снежна краљица, Хајдуци. Аутор ТВ филмова: Бој, Родослов, Трагови, Кад ратују дечаци и документарних филмова: Дерби у великом селу, Ванредне мере, Пут, Матија, Гуслар, Церска балада, Ламент над сеобама, Сликати немогуће. Филмови су му приказивани у Берлину, Мелбурну, Кракову, Пловдиву, Москви, Сан Себастијану, Њујорку, Минхену, Пекингу.
Уврстили су га међу ауторе најуспелијих ТВ остварења света у 1985. години. Помињу се и награде у Даблину, Минхену, Београду.
„Као савезни фудбалски судија судио на 500 фудбалских утакмица у Југославији.”

ЈЕЖЕВАЦ

Био је сатиричар, „јежевац”, усмени хроничар највећег сатиричног листа на Балкану. Писац ове успомене највише га памти управо из Јежа. Дан када у редакцију (најпре у Нушићевој, потом у Ресавској) дође Слоба – претвара се у велику хумористичку историју: низао је епизоде о личностима и делима српске сатире, а историја сатире је паралелна са историјом политике и укупног друштвеног живота. Требало је записати приче из разуђене меморије Слободана Новаковића. Били би ту примери за читанку и за антологију, а највише за грађу о духу оног времена и поднебља.
Једном је приповедао на тему „Тито и Јеж”. Познато је да је друг Тито једном критички поменуо лист Јеж, који је повремено, намерно или случајно, скретао са Његовог пута. То помињање било је опасно и могло је већ сутрадан да донесе велике проблеме старом сатиричном листу, основаном пре Другог светског рата. Јежевци су се и тада шалили и смејали, али и стрепели од верних Титових службеника широм партијских и државних институција...
Тако су се једном били примирили, чекајући да дође 25. мај, рођендан „највећег сина наших народа и народности”. Смислили да за рођендан председнику поклоне годишњи комплет Јежа, укоричен и увијен у кожу са златним словима. Велика и скупо опремљена књига стигла је из књиговезнице у редакцију 24. маја поподне. Задатак да најлепшим краснописом напише посвету добио је један карикатуриста који је целог живота цртао тушем и пером, никад фломастером или хемијском. И он је сео за широки редакцијски сто, умочио перо у бочицу туша – није стигао да напише ни Драги наш друже... а рука му је задрхтала, перо се померило устрану и испустило на прву чисту страницу велике књиге – ужасну црну „крмачу”. Сви су занемели, највише он. Главни уредник је у шаке зграбио своју главу. Књига је била нагрђена, нова се није могла наручити за сутра, а поклони су се, по протоколу, предавали уочи празника, Дана младости...
Цртача су хтели да згроме. Били су очајни. Занемели!
Али је то ипак био Јеж. Неко се сетио да посвету са „крмачом” ипак наставе: Драги наш друже Тито, ми управо овако понекад забрљамо, али Ваше нам велико Срце увек опрости – Ваш Јеж...
Можда ће га насмејати! То им је био и посао: да цртају и пишу не би ли се неко осмехнуо... Па и Вођа пролетера!
Да ли се Тито осмехнуо, нису сазнали. Да ли се та књига-комплет Јежа чува у Титовом музеју – нико није питао.

СВРБИЈА И РОМУЛИЈАНА

„Велики јежевац”, своје политичко-историјске и филозофске чланке – све од самих оштроумности и сатиричне мудрости – објавио је под насловом Сврбија у едицији „Златни јежевци”. Одазвао се омиљеном претходнику Домановићу и његовој Страдији. У белешци о Сврбији, Радивоје Бојичић каже да се за Новаковића не зна је ли био „више Чубурац или партизановац, фудбалски судија или ликовни критичар, драмски писац или сатиричар, романсијер или приповедач, филмски редитељ или телевизијски сценариста...”
У својим чланцима обухватио је све феномене актуелне политике и њеног језика. Погледајте само његов оглед „Језик мржње”. Расправа пуна афоризама: „Вук Караџић нас је учио: Пиши као што говориш! – а живот нас учи: Говори као што мрзиш!”
Био је мајстор писања и приповедања. Зналац филма и театра, био је чаробњак меморије – оне домаће, редакцијске, градске – између политике, историје и књижевности. Његови портрети – приче о знаменитим савременицима: професорима, песницима, сликарима, глумцима, научницима, режисерима и др. – објављени су у књизи Мртви, о десетогодишњици Слободанове смрти, у издању РТС-а. Први обрађени је портрет професора светске књижевности Рашка Димитријевића. О њему је Слоба упамтио оно што се морало упамтити и што знају многи који су слушали великог говорника, али и оно што је само он умео да чује и исприповеда.
Слободан Марковић, Либеро Маркони добио је у Слобиној причи портрет са рамом од саме поезије: „Све му је било надохват руке, Чубура је била његова губернија, а он њен министар без портфеља – припадале су му пијачне тезге на Каленићевој, и дворишта у улици Орловића Павла, и комшилук, све. Пред њим су се широм отварале двери кафана са олајисаним подом и бифеи без шанка, са два-три стола прекривена мушемом. Његов је био читав чубурски рај у коме се умирало за малу башту, за собу и кујну, за резеде креденац са будилником... Либеро је све то носио на длану.”
И Слоба је носио на длану своје време и Београд свог времена, са оним људима и уметностима у које се разумевао друкчије него други.
У књизи Мртви сабрани су његови текстови (записи, портрети, успомене, есеји) о бесмртнима, као што је и он бесмртан. Ту су насликани знаменити актери његовог доба, по његовом избору и у његовим скицама: Рашко Димитријевић, Љубиша Јоцић, Слободан Марковић, Александар Поповић, Душан Радовић, Милић од Мачве, Драгослав Срејовић, Љуба Тадић, Зоран Радмиловић и други. Новаковић је одабрао њих: њих је разумео, о њима је имао шта да каже.
Један од најлепших портрета посветио је Душану Радовићу. „Радовић је вагао сваку своју реч. Говорио је: ’Чим отворим уста, нека глупост хоће да излети напоље. И ја је прогутам’.” Тако духовит приказ лика и карактера великог песника могао би да уђе у предговоре школске лектире... Радовић је био песник, новинар, навијач, друг. „Седео би обично сам на западној трибини, ближе терену, недалеко од верног југа. Утакмице је пратио ћутке, са сјајем у очима. Тек се ту дефинитивно препуштао доколици, без које нема ни поезије. Нас двојицу је спојио фудбал, љубав према Партизану. Зна се да су ’гробари’ посебан сој људи. Међу њима струји неки чудан флуид, одмах се препознају и понашају се као да су род рођени...”
О археологу Драгославу Срејовићу писао је као о љубитељу змија које чувају „вековне тајне за којима археолози трагају”. „Срејовић је веровао змијама, веровао је да своју видовитост дугује њима... Проналазио је под земљом и оно што други, пре њега, нису могли да виде, мада су копали на истим местима: први мозаик који је Срејовић открио у Гамзиграду био је лик бога Диониса, са змијама уплетеним у косу, а најлепши мозаик ископан на истоме месту био је ’Лавиринт’, који је личио на склупчану змију.” Срејовић је у Гамзиграду препознао портрет римског цара Галерија, а духовити Новаковић њихову сличност. И записао Срејовићеве речи: „Галерије ми тестаментарно оставља Ромулијану!”

ПАРТИЗАНОВАЦ

Новаковић је био партизановац. Један од највећих међу личностима из културе. То је и помагало и одмагало. „Волео бих да неке партизановце заменим неким звездашима, ал какав је год, Партизан се воли највише”, говорио је. Нешто од тога садржи и његова химна Партизана: „Док Партизан битке бије, / застава се наша вије...” Написао ју је 1975. године. Компоновао Корнелије Ковач.
Партизанова ложа није се могла замислити без Слобе Новаковића.
Живео је између фудбала, филма и позоришта. Причао како је неке давне године, током ФЕСТ-а, у Београду гостовао славни италијански и светски режисер Бернардо Бертолучи. Тај ФЕСТ био је у знаку креатора Последњег танга у Паризу. Позвали су га и у Први програм Телевизије Београд. У ударном термину, после Дневника, у суботу, у програму који гледа цела Југославија, Бертолучијев домаћин у студију био је Слободан Новаковић. Разговор је, са инсертима из филмова, трајао преко два сата.
Сутрадан, негде у близини Београда, не даље од Пожаревца, Слоба је судио утакмицу локалних тимова, са локалним али ватреним навијачима. У тренутку кад је свирао нешто што се навијачима није допадало, чуо је са трибина повик:
– Уа судија, ј... те Бертолучи!
Догађало се да га навијачи вијају преко сеоских утрина и макадамских путева, љути што њихови љубимци нису победили.
Причао је и о утакмицама на теренима где један голман није видео другог, јер је терен био нераван – центар се налазио на неком брдашцу. Кад противнички играчи из свог шеснаестерца крећу у напад, они са центра јављају свом голману:
– Иду!
Фудбал је за њега био вид живота, врста филозофије: „Фудбал је игра лоптом, која очарава Планету на којој живи човек. Упитао сам се: може ли се та магичност игре лоптом исказати ликовним средствима?”
У одговору на то питање и о 60. годишњици Фудбалског клуба Партизан, припремио је у галерији „Хаос” изложбу ликовних радова Игра лоптом, верујући да ће фудбалској игри дати нову духовну димензију. „Лопта је, као круг (сфера, пројекција кугле), симбол савршености и хомогености. Круг је без почетка и без краја – он симболизује космичко небо и његову везаност са земљом...”

ПАРОДИЈА СВЕТА

Сатиричар и драматург, мислио је у широким релацијама, од позоришта до власти. Био је опседнут Шекспиром, писцем који је о власти знао све – као да гледа наше доба. Новаковићева књига тумачења Шекспирових дела има наслов Краљеви и поданици. У тој књизи је уграђено много мисли и афоризама о власти и моралу. У огледу о Магбету стоји: „Не зна се шта је горе: кад се нека лоша власт дочепа човека, или кад се неки лош човек дочепа власти.” У његовим мини-есејима о Шекспировим комадима и јунацима не може се лако одвојити шта је Виљемово а шта Слобино, да ли се односи на актуелну, или на неку историјску власт: Поводом Јулија Цезара, пише: „Краљу увек прети нека завера – јер, његови верни поданици увек му прете завером.” О позоришту је рекао много лепих ствари: „И кад падне завеса, представа траје.” Има ли веће похвале овој уметности?
Поклоник културе, био је духовит тумач карикатуре и сликарства. Спајао традиционалне вредности с модерним погледима и сазнањима. Светски човек, Београђанин и Србин, путовао је и на утакмице и на фестивале. Као да је с њим путовао цео културни Београд.
Спадао је у легенде Београда. Био је млад пола века – од првих појављивања на драмским секцијама и књижевним вечерима до краја живота. И у културно-уметничким друштвима и на државној телевизији. По образовању, могао је да буде професор на неколико факултета. Упамћени су његови сатирични текстови за студентски ревијални спектакл Бруцошијада. Памти се да је био један од оснивача сатиричног кабареа Комарац. Да је драматизовао дела Нушића, Итала Калвина, Андерсена...
Писао је пародије и на историју и на поезију – мање познату и највећу. Књига Међу јавом и пародијом већ у наслову почиње пародијом на једну од најлепших песама нашег песништва. Ево једне строфе из Давичове „Хане”:

Ја, син мутног ловца, увек видра, никад овца,
заволео сам, после рата, несврстану Удбу,
кћер јуначке Озне и Леке – првоборца
с којима заувек везах своју литерарну судбу.

Пародија увек открива друго лице или скривену страну песника. Пародирао је и народну песму:

Паун пасе,
Стандард расте,
Гора зелени.
Човек вене,
Скачу цене,
образ црвени...

У његовом пародичном цветнику нашле су се строфе и теме највећих писаца: Андрић, Ћопић, Десанка, Ерић, Вучо, Киш, Пекић, Црњански, Лалић, Попа, Симовић, Бећковић, Капор, Ршум, Брана Петровић...
Једном речју, стварао је културни живот – режирао духовну и душевну климу, чинио је сликовитом, звучном, смешном, популарном...

У БИОСКОПУ И НА СТАДИОНУ

Писао је примењену поезију – и за то је имао талента. Био је у томе близак Душану Радовићу, иако је Душко био песник, а Слоба драматург. Имао је песму за анти-лектиру:

Средњаци, средњаци,
Најбољи су ђаци,
Најмање уче,
Највише знају,
А после свега
Најмање се кају.

Свако расте из средине,
У средини стиче име.
Средина те гура, гази –
Средина те чува, пази.
Средина ти не да мира –
Средина те моделира.
Средина те усмерава –
Средина те условљава!

Средњаци, средњаци,
Најбољи су ђаци!

У хартијама Јежеве легенде Радивоја Бојичића сачувана је Слобина „Песма за Пају Минчића, клавир и... Радоја Домановића”:

Стазе Калемегдана
Бисте великана
Свакога дана
Мале птице
Серу немилице
На српске филозофе, научнике, писце
Птичје фекалије сливају се на лица
Духовних перјаница
Гле скакутавог врапца
Скакуће по глави Мокрањца
А дрска сврака на чело Црњанског кака
Ниједан српски духовник није у Србији остао чист
Сви они су још за живота
Били засрани од неког скота
Једино Радоје Домановић
Накривио црни шеширић
Заклоњен под ободом шешира
Сатирик мирно медитира
Јер зна да не може ниједна тица
Да му се покаки преко лица
Одрастао у Страдији
Радоје пркоси жгадији.

Била је то Слобина одбрана Београда и његових великана.
Живео је у биоскопу и на стадиону једнако.
„Шећераш”, није се бојао смрти. После једне терапије у Градској болници на Звездари – записао је његов син Марко – „свратио је до посластичарнице ’Лион’. У сласт је појео две шампите ’солитерке’, боје облака који га је кроз живот носио са једног на други крај света, и задовољно стигао кући пркосећи болести.”
„Умро је 3. маја 2007. године у болници ’Драгиша Мишовић’ у којој је, уз ретке доласке на кућно лечење, провео последњих осам месеци живота...” У наставку, Марко Новаковић бележи: „Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, на дан када се на стадиону Партизана играо фудбалски дерби, а на јужној трибини на великом црно-белом транспаренту који су истакли највернији навијачи писало: Један је Слоба Новаковић!”